«

»

APARIGRAHA *neposedovanje, nevezivanje, naročito za materijalne prolaznosti

APARIGRAHA *neposedovanje, nevezivanje, naročito za materijalne prolaznosti

 

aparigraha
Po Patandjalijevoj podeli joge na 8 stupnjeva, od kojih su na prvom JAME tj. pravila ponašanja,
poslednja od 5 jama (ahimsa-nenasilje, satja-istinitost, asteja-poštenje-ne krasti, bramačarja-ovladavanje seksualnošću) je aparigraha.
Po B.K.S. Iyengar-u aparigraha se može sagledati i kao jedna strana asteje (ne krasti),
oslobadjanje od skupljanja i nagomilavanja stvari koje nam nisu stvarno potrebne i samim tim
nam ne pripadaju. Treba posedovati samo ono što nam zaista treba i ne sakupljati stvari koje
trenutno ne koristimo. Ako radimo suprotno, to ukazuje da jogin ima manjak vere u Boga i sebe
da će moći da obezbedi potrebno u budućnosti. Jogin čini život jednostavnim, trenira um da
ne oseća gubitak ili nedostajanje bilo čega. Sve što mu treba će do njega doći samo od sebe u
pravom momentu (nekad je život pametniji od nas* D. Milutinović). Zadovoljan je trenutnim,
smiren. Ne uslovljava sreću.
Postavlja se pitanje, ako je aparigraha neprijanjanje za materijalno (stvari, vrednosti) da li to
znači da treba sve da razdelimo i idemo ulicom moleći za hranu, puštajući život da nam donosi
stvari sam od sebe kada su nam zaista potrebne? Odgovor dobijamo primenom principa 3 gune
(tamas, radzas i satva) na ovaj pojam. Tamas predstavlja letargiju, nisku energiju, radzas aktivnu, visoku energiju, a satva idealno stanje balansa i harmonije izmedju tamasa i radzasa, pa tako
treba naći idealan odnos prema materijalnim bogatstvima: osoba niske pasivne energije će se
svega odreći, osoba visoke energije će previše polagagati na materijalno bogatstvo, gomilati više
nego što joj treba, neće biti u stanju da se odvoji ni od čega. Idealno stanje satve je posedovanje
samo onog što nam je potrebno za život i ništa više.
Kako znati šta i koliko je stvarno potrebno za život? To je ono što omogućava UDOBAN, BEZBEDAN i ZDRAV ŽIVOT, posmatranje stvari/materijanog kao orudja koje nam pomaže da
ostvarimo ciljeve, a ne kao cilj sam po sebi, ne kao statusne simbole i nešto što prezentuje naš uspeh. SREDSTVO A NE CILJ!
Na primeru nameštaja možemo uvideti koliko robujemo stvarima, održavanju istih, i koliki
je njihov uticaj na naš život. Ako posedujemo polovan nameštaj pored toga što je jeftiniji, a
podjednako funkcionalan koliko i nov, takodje ćemo ga i lako rasprodati u slučaju selidbe, ne
vezujemo se ni za trenutno prebivalište. Možemo preispitati i veru da je novo bolje, a suštinski
je funkcionalno koliko i staro – polovno. Primeri: gomilanje novca u banci – mogućnost gubitka;
nova kola – strah od oštećenja… svako gomilanje materijalnog koje nam nije potrebno donosi
anksioznost, zabrinutost, uznemirenost, jer je materijalno lako propadljivo, može se izgubiti i
uništiti, pa je logično da život ne treba da nam se okreće oko takvih stvari. Koliko nas zapravo
kontroliše to što posedujemo?
APARIGRAHA USMERAVA NAŠ FOKUS KA STVARIMA KOJE NE MOŽEMO DA
IZGUBIMO – duhovnost, ljubav, istinitost… mogu ih posedovati i bogati i siromašni.
Ako primenimo princip aparigrahe na ideje i verovanja koje prihvatamo možemo zaključiti da
ako se stalno držimo istih ideja koje nas uslovljavaju, ne možemo imati mesta i otvorenosti za
nove ideje i shvatanja, nove doživljaje.
Kada zadržavamo dah, mi aktivno ne dozvoljavamo da se desi iskustvo novog udaha, novog
daha. To se dešava i kada prepunimo ruke toliko da ne možemo da prihvatimo ni jednu jedinu stvar. Zato moramo pažljivo izabrati koje ćemo objekte i ideje zadržati. Većina ima ispunjene
domove i umove stvarima i idejama koje nismo sami svesno odabrali, već smo ih nasledili,
dobili na poklon i sl. Aparigraha nas stimuliše da napravimo “čistku” i svesno se odlučimo čime
ispunjavamo svoj život, um, dom.
Nekada biramo da se držimo onog što doživljavamo kao svoja dostignuća ili svoje neuspehe,
pa ih tako ugradjujemo u sebe kao deo svog identiteta. Čin vezivanja za identitet formiran u
prošlosti sprečava nas da formiramo nov identitet u budućnosti.
U izvodjenju asana se ovo ogleda u vidjenju nekih asana kao dobro poznatih položaja u kojima
smo dobri, a obeležavanje drugih kao teških, kao onih koje ne volimo. Zadržavanje ovakvih
shvatanja nas sprečava da iskusimo položaje sa svežinom i prisustvom, da nešto novo naučimo.
Važno je prepoznati da ni jedna od ovih karakteristika nije stvarno prisutna u samim položajima,
već je naš predeterminisan doživljaj istih. Ako želimo nova iskustva moramo da se oslobodimo
potrebe da ponavljamo predhodna iskustva i potvrdjujemo ih.
Kao i u disanju (da bismo udahnuli nov vazduh moramo da pustimo-izdahnemo) tako i u životu
moramo da pustimo staro da bi napravili mesto za novo. Svaki put kada svesno izdahnemo do
kraja, opustimo se u šavasani, vratimo pažnju na disanje, mi učimo kako da pustimo i da nam to
postane ugodno. Idealno bi bilo da kroz to naučimo i kako da pustimo sve šta nam više ne treba
da bismo napravili mesta za razvoj koji je svima najvažniji.

Literatura:

YCS skripte za instruktore

B.K.S. Iyengar “Light on Yoga”

http://www.yogawithamey.com/index.html Amey Mathews

http://www.instantgoodkarma.org/index.html